Nos se nalazi u samom centru našeg lica, zbog čega je i najuočljiviji na celom licu. Mnogi ljudi su nezadovoljni izgledom svog nosa. Zbog tog nezadovoljstva nemaju samopouzdanja i osećaju se nesrećno. Ja sam bila jedna od njih.
Kad god bih se pogledala u ogledalo, prvo što bih primetila bio je moj nos, koji je izgledao previše "glomazno" na mom sitnom licu. Pre nego što sam se odlučila za operaciju, dobro sam iščitala sve forume na tu temu. Informisala sam se o svemu, samom procesu, postoperativnom toku, mogućim komplikacijama, hirurzima.
 |
| foto: nebojsastanojevic.com |
Kada sam razgovarala sa doktorkom o izgledu mog nosa, ona je
konstatovala da moj nos nije toliko estetski problematičan, ali da ne
ide uz moje nežne crte lica. Nekom drugom bi odlično stajao, ali nekako
ne ide uz mene. Posmatrala je neko vreme moj nos iz svih uglova.
Objasnila mi je da operacija nosa treba da bude kao odlazak kod
frizera. Sto znači da, mozda neće svi primetiti da sam operisala nos,
ali će reći: "Nešto si mi drugačija, jel to nova frizura?" Znači, novi izgled nosa ne treba da bude drastična promena, več treba da osveži izgled. To važi za bilo koju estetsku operaciju. Setih se jedne moje drugarice iz srednje škole, koja je u 4. godini uvećala usne. Isla je od jednog do drugog u razredu i pitala da li primećuju nešto na njoj. Svi su nagađali frizura, nova jakna, ... itd. Nije bila zadovoljna zbog toga što niko ne primećuje njene nove usne. Verovatno, iz tog razloga ima puno devojaka koje nemaju meru kada je u pitanju estetska hirurgija. Ja sam prepustila hirurzima da koriguju izgled mog nosa prema proporcijama mog lica. Jednostavno, ne možete doneti sliku i reći: "Želim takav nos!", jer se takav nos možda neće uklapati uz vaše proporcije lica. Na primer, neko ko ima veće čelo , mali prćasti nos bi samo to još više naglasio.
Moram priznati da sam osoba kojoj je frka i kad treba da vadi krv. Možete misliti kako sam se osećala na dan operacije, kada sam čekala da sestra dođe po mene. Ali moja želja da promenim svoj nos bila je jača od straha. Probudili su me u 7 ujutru kako bih se spremila za operaciju i čekala da dođem na red. Svašta mi je prolazilo kroz glavu: "Da li će sve proći kako treba? Da li mi je ovo zaista trebalo? Šta ako nešto krene naopako? Šta ako se ne probudim iz anestezije?" "Ma daj Kaća, još niko nije umro zbog operacije nosa..." razmisljala sam u sebi i tešila se. Čekala sam tako, na svoj red, što bi jedna sestra rekla "kao zapeta puška". U 11h sestra je konačno došla po mene. Koračajuci s njom duž prostranog hodnika do sale, mislila sam da sanjam. Bilo mi je neverovatno da je došao taj trenutak. Uveli su me u operacioni blok. Smestili su me u jednu sobicu gde sam čekala da uđem u salu. Tu su mi uzeli neke podatke (na šta sam alergična, da li sam bolovala od nekih bolesti, itd.) i dali mi da potpišem gomilu papira. Svi su bili pozitivni, pažljivi i šaljivi pokušavajući da me umire. Doktorka je svratila i rekla: "Ništa ne brini, imaćeš lep nos. Bićes pravi anđelčić." Ubrzo potom uveli su me u salu. Legla sam na sto. Prikačili su me na aparate. Uključili su svetlo koje me je zaslepelo. Sestra mi je postavila braunilu uz komentar: "Kako imaš lepe graciozne ruke". Osetila sam hladnu tečnost koja mi prolazi kroz vene. Vid je počeo da mi se muti, sklopila sam oči. Mrak. Kao da je prošlo dva minuta kada sam počela da čujem zvuke u pozadini, ali nisam razumela šta govore. Neki glas je govorio: "Ti si moj idol!!!" Vid mi je bio zamućen. Nisam bila sigurna da li je operacija gotova ili sam se, možda, probudila u toku operacije. Rukom sam opipala nos da to proverim. Pod rukom sam osetila da imam masku, a lekari su mi sklonili ruke dalje od lica. Nije bilo dileme, operacija je bila gotova. U polusvesnom stanju, kao na filmu, vozili su me iz operacione sale, kroz hodnik, do moje sobe. Tresla sam se od hladnoće i oči su mi suzile, ali to je zbog antestezije. Ubrzo su došli i moji da me vide na kratko. Dok su došli ja sam već došla k sebi, ali sam se osećala mamurno. Nisam osećala nikakav bol..
U bolnici je trebalo da ostanem 2-3 dana, ali zbog vanrednog stanja i loših vremenskih uslova, zadržali su me 8 dana. Dani su mi bili dugi, a noći jos duže. Ono što vas, verovatno, sve najviše interesuje je: Bol? Bol je tupa, zanemarljiva, minimalna. Ja nisam popila ni jedan lek protiv bolova. Ono što je neprijatno jeste to što vam je nos zapušen tamponima i gazom. Sve se to natopi krvlju i sluzi pa je neprijatan osećaj. Disanje na usta mi je užasno sušilo grlo, tako da sam se noću budila na pola sata da popijem vode. Smejanje i pravljenje grimase je bilo takođe neugodno, jer me je celo lice zatezalo zbog maske. Čulo ukusa se izgubilo. Otoci i podlivi na licu su vidni, mada sam ja lično imala mnogo manje od mojih "kolega" koji su izgledali kao rakuni. Sve me je to činilo nervoznom, ali sam pored toga upoznala divne ljude i sklopila lepa prijateljstva.
8. dan. Dan skidanja maske. Ujutru sam ustala i otišla na doručak. Taman što sam sela da jedem, ušla je sestra i rekla da me doktorka zove, i da je vreme da skidamo masku. Zbunjeno sam ustala i krenula u ambulantnu sobu. Sela sam i sestra mi je dala neki tanjiric da drzim u rukama ispod brade. Bila sam uzbuđena i nestrpljiva da vidim svoj novi nos, ali i uplašena zbog samog procesa vađnjenja svega sto je 8 dana stajalo u nozdrvama. Zažmurila sam. Skinuli su flastere, posuli malo benzinom i počeli da čupaju gips. Bilo je neugodno, ali ništa neizdrživo. Zatim su pincetom počeli da izvlače tampone i gazu. Sve je trajalo nekoliko sekundi tako da nisam ni stigla da osetim bilo sta. Doktorka i sestre nisu krile oduševljenje onim što vide. Rekli su mi da ne udahnem odmah na nos, jer bi mogla da se onesvestim. Posle minut-dva, pažljivo sam počela da udišem vazduh na nos. Polako sam otvorila oči ali su me i dalje pekle od benzina. Ustala sam sa stolice i krenula ka ogledalu. Pogledala sam u ogledalo. U odrazu sam videla svoje novo JA. Osećaj je neobičan. Bila sam preplavljena emocijama. Pogledom sam pratila liniju nosa koja je bila savršena, a vrh je bio blago podignut.
Kada su roditelji i brat došli po mene, gledali su me oduševljeno i frapirano u isto vreme. Nisu treptali. Iz bolnice smo došli kući svi srećni i zadovoljni kako je sve prošlo. Danima mi je bilo neobično kad god prođem pored ogledala u hodniku i ugledam svoj novi nos u odrazu. U narednih godinu dana morala sam strogo da vodim računa da ne povredim nos. I najmanji udarac bio bi rizičan. Zbog otoka, nos je delovao prćastije, zbog čega se promena izgleda dosta primećivala u početku, ali vremenom (iz meseca u mesec, iz godine u godinu) kako je otok spadao, i vrh se sputio a oblik se zaoštrio. Ali kada pogledam moje slike sada i pre operacije, mogu reći da sam veoma zadovoljna.
Ako patite zbog izgleda svog nosa, nemate samopouzdanja i opterećeni ste time - uradite to. Ali imajte u vidu da operacija nosa nije bezazlena. Hirurg moze da obavi posao kako treba, ali je pitanje kako će kost da zaraste. Preispitajte se dobro da li je to samo hir ili vam je to zaista potrebno. Vodite računa kom hirurgu ćete ukazati svoje poverenje. Nemojte preterivati u svojim zeljama, bitno je samo da nos ne izgleda uočljivo i da bude u skladu sa proporcijama vašeg lica.
Za kraj:
8. dan. Dan skidanja maske. Ujutru sam ustala i otišla na doručak. Taman što sam sela da jedem, ušla je sestra i rekla da me doktorka zove, i da je vreme da skidamo masku. Zbunjeno sam ustala i krenula u ambulantnu sobu. Sela sam i sestra mi je dala neki tanjiric da drzim u rukama ispod brade. Bila sam uzbuđena i nestrpljiva da vidim svoj novi nos, ali i uplašena zbog samog procesa vađnjenja svega sto je 8 dana stajalo u nozdrvama. Zažmurila sam. Skinuli su flastere, posuli malo benzinom i počeli da čupaju gips. Bilo je neugodno, ali ništa neizdrživo. Zatim su pincetom počeli da izvlače tampone i gazu. Sve je trajalo nekoliko sekundi tako da nisam ni stigla da osetim bilo sta. Doktorka i sestre nisu krile oduševljenje onim što vide. Rekli su mi da ne udahnem odmah na nos, jer bi mogla da se onesvestim. Posle minut-dva, pažljivo sam počela da udišem vazduh na nos. Polako sam otvorila oči ali su me i dalje pekle od benzina. Ustala sam sa stolice i krenula ka ogledalu. Pogledala sam u ogledalo. U odrazu sam videla svoje novo JA. Osećaj je neobičan. Bila sam preplavljena emocijama. Pogledom sam pratila liniju nosa koja je bila savršena, a vrh je bio blago podignut.
 |
| Posle skidanja maske |
 | |
| Posle skidanja maske |
Kada su roditelji i brat došli po mene, gledali su me oduševljeno i frapirano u isto vreme. Nisu treptali. Iz bolnice smo došli kući svi srećni i zadovoljni kako je sve prošlo. Danima mi je bilo neobično kad god prođem pored ogledala u hodniku i ugledam svoj novi nos u odrazu. U narednih godinu dana morala sam strogo da vodim računa da ne povredim nos. I najmanji udarac bio bi rizičan. Zbog otoka, nos je delovao prćastije, zbog čega se promena izgleda dosta primećivala u početku, ali vremenom (iz meseca u mesec, iz godine u godinu) kako je otok spadao, i vrh se sputio a oblik se zaoštrio. Ali kada pogledam moje slike sada i pre operacije, mogu reći da sam veoma zadovoljna.
 |
Za kraj:
"Lepa je svaka zena, osim one koja misli da nije i one koja misli da to jeste." Jovan Dučić
